˝Čuvaj se dole! I nemoj plivat, ima morskih pasa….˝
S ovim riječima strepnje i brige pozdravljam se s prijateljima i obitelji pred višemjesečni odlazak u Australiju.
˝I šalji slike! I dojmove!˝ kaže Marko, glavni satelitski nadzor mog kretanja na Caminu i brojač bazena pored kojih sam prošla.
˝Al isto malo proberi slike nemam toliko memorije na mobitelu…˝ nadovezuje se Erna kojoj je moja Camino avantura pojela čitavu telefonsku memoriju.
˝Ajde bit će razglednica, i pokoji whatsapp status ka na Novom Zelandu˝ odgovaram i već čujem Laru kako mi govori da se moderniziram i počnem koristit instagram.
˝I piši, piši!˝ govori mi mama pred odlazak.
Eto, onda ću pisat blog. Sa slikama, dojmovima. Kartoline, samo na internetu.
˝Uuu super ideja!˝ kaže Mirna, a ja već slutim što slijedi: ˝Ja ću ga slat u tvoje ime Slobodnoj da objave kolumnu˝….
˝Ma neka, hvala. Ovo je amaterski više za prijatelje i familiju da znaju da sam živa i zdrava.˝
˝Okej ako nećeš, potpisat ću sebe.˝ u svom tonu Mirna zaključuje debatu.
I tako eto bloga. Amaterskog, punog osobnih dojmova, iz kutka kombija u kojem trenutno obitavam i sa gramatičkim greškama koje ćete mi (Lara) nadam se oprostit.
Zasad još s mojim inicijalima kao potpis, al ako završi u Slobodnoj slobodno pitajte Mirnu za autogram.
Do čitanja!
Nađa T.
Nadia In Wonderland - virtualne kartoline 